U Srbiji je izrađeno oko 150 specijalnih karata za orijentiring po međunarodnim IOF standardima. Karte obuhvataju mnoge turističke destinacije – terene na Fruškoj gori, Zlatiboru, Tari, Kopaoniku, Divčibarama, kao i okolinu Smederevske Palanke, Smedereva, Paraćina i Kruševca.

Za Beograd i okolinu je urađeno preko 30 karata: Kalemegdan, Ada Ciganlija, Košutnjak, Topčiderski park, Hajd Park, Tašmajdan, Lipovička šuma, Avala, Jajinci, Babe.

Ako se još niste oprobali u orijentiringu javite se najbližem klubu. Adresar

Autentičan ambijent, gastronomski specijaliteti, izleti, udoban smeštaj…
Sve to nudi „Dida Hornjikov salaš“, nadomak Sombora

“Dida Hornjikov salaš”, u neposrednoj blizini Sombora, godinama je pravo mesto za odmor i uživanje.

Ovaj salaš, koji je Turistička organizacija Sombora uvrstila u svoju ponudu, je klasičan primer seoskog graditeljstva na području panonske nizije između 19. i 20. veka. U njemu se gost oseća kao u neobičnom vremeplovu, a specijaliteti koji se iznose na trpezu ostavljaju “bez daha”,
ali bukvalno…
Cilj vlasnika salaša je da se očuva tradicionalna arhitektura i kultura naroda koji su živeli na salašima i salašarskim naseljima, da se populariše zdrav način života i tradicionalni način ishrane. U svom sastavu salaš ima i postavku originalne bunjevačke sobe sa predmetima starim i više od jednog veka.

Za nezaboravne trenutke goste na salašu uvek čeka poneko iznenađenje. Biće dočekani na kapiji sa domaćom rakijom i likerom od drenjina. Ako se dolazi grupno i organizovano, biće tu i tamburaša i dobre pesme.
Da bi doživljaj bio potpun, posetiocima su na raspolaganju sve đakonije koje se u ovom kraju spremaju. Nezaobilazna je žuta supa od morke sa flekicama i knedlama od džigerice, meso iz supe, pirinač sa dinstanim želucima. Uz sve to i tri vrste sosa: od višanja, paradajza i mirođije. Posle toga faširano meso, zatim pohovano belo pileće meso, restovani krompir i salata.
Kako se ovde poštuje red, gostima je potom na “raspolaganju” gibanica sa makom, orasima, višnjama, bundevom.

Domaćini kažu da su, ako im se gosti blagovremeno najave, uvek spremni da ponude i razne čorbe, pasulj sa kobasicom, kiflice, krofne sa pekmezom, razne sitne kolače: gurabije, medenjake, vanilice, pitu sa sirom, jabukama…

Al se nekad dobro jelo…

INFO

Salaš se nalazi u neposrednoj blizini Sombora. Udaljen samo 1,5 kilometar od kružnog puta Jug 3 na starom sivačkom putu, u salašarskom naselju Gradina.

REZERVIŠITE VAŠE MESTO

Na ovom području do sada je zabeleženo preko 600 biljnih vrsta. Najveći broj pripada grupi taksona širokog rasprostranjenja (kosmopolitske i eurivalentne vrste), međutim, značajno je prisustvo retkih i reliktnih vrsta koje na ovim prostorima rastu na granicama svojih disjunktnih areala.
Posebno je značajno prisustvo:
• belog i žutog lokvanja (Nymphaea alba, Nuphar luteum),
• testerice (Stratiotes aloides),
• lokvanjića (Nymphoides peltata),
• močvarne koprive (Urtica kioviensis) i
• iđirota (Acorus calamus),
prirodnih retkosti koje su, pored mešinke (Utricularia australis) i zuke trostrane (Schoenoplectus triqueter), istovremeno i vrste sa spiska za Crvenu knjigu flore Srbije.

Na Zasavici rastu borak (Hippuris vulgaris), rebratica (Hottonia palustris), jezičasti ljutić (Ranunculus lingva) i panonski različak (Centaurea sadlerana) – endemska vrsta Panonske nizije. Ove vrste su uvršćene u prvi tom “Crvene knjige flore Srbije” kao krajnje ugroženi taksoni u flori Srbije. Prisutne biljne vrste izgrađuju različite tipove vegetacije. Glavno obeležje vegetaciji ovog područja daju bogate, vrlo često monodominantne sastojine testerice. Na lokalitetu pašnjak Valjevac zabeležena je retka i sve više ugrožena, močvarna zajednica Acoro-Glyceretum maximae.

povezani tekstovi

Posebna vrednost kanjonskih delova doline su uklješteni meandri.
Rtovi meandara imaju relativnu visinu i do 100 m.

Specijalni rezervat prirode ”Uvac” izdvaja prisustvo 104 vrste ptica. U najznačajnije spada beloglavi sup – jedna od dve preostale vrste lešinara koje se danas gnezde na području Srbije.

Beloglavi sup je vrsta orla lešinara, impozantne veličine, raspona krila i do 3 metra što ga čini moćnim letačem čiji let su istraživali i naučnici – aeronautičari i primenjivali pri konstrukciji letelica. Njegova uloga u lancu ishrane u ekosistemu je jedinstvena i nezamenljiva – isključiva hrana su mu uginule životinje, čime sprečava širenje zaraza i na taj način čini ”prirodnu reciklažu”.

Specijalni rezervat prirode ”Uvac” je jedino gnezdilište velikog ronca na području Srbije, kao i područje gde je zabeležena najveća populacija ove retke vrste ptice na Balkanu.
Pored velikog bogatstva ornitofaune, značajno je je i prisustvo retkih i ugroženih vrsta sisara i druge faune.

Prirodno čiste vode vodotoka i akumulacija, staništa su 11 vrsta riba, a njihovi pojedini delovi su i prirodna plodišta mladice, potočne pastrmke, jezerske pastrmke, klena, skobalja, potočne mrene…

Od 219 registrovanih taksona flore, 3 vrste su od međunarodnog značaja, 3 na Crvenoj listi flore, 25 taksona je pod kontrolom sakupljanja, korišćenja i prometa, a preko 50 vrsta ima lekovita svojstva.
Raznolikost netaknutih staništa, prisustvo endemičnih, reliktnih i ugroženih biljnih i životinjskih vrsta, od posebnog su značaja za očuvanje biodiverziteta i geodiverziteta, a samim tim razvoj i promociju turistučkih potencijala rezervata.

povezani tekstovi

REZERVIŠITE VAŠ SMEŠTAJ

Prirodne vrednosti Specijalnog rezervata prirode “Stari Begej- Carska bara” visoko su ocenjene zbog postojanja oko 250 vrsta ptica (od kojih se svih osam evropskih vrsta čaplji gnezde na ovom prostoru), 24 vrsta riba, kao i sisara retkih za ovo područje (vidra, tekunica, šumska-mrka voluharica, divlja mačka i dr.), a od posebnog značaja su i ribnjačka jezera koja se nalaze u zaštitnoj zoni zaštićenog prirodnog dobra.

Velika droplja (Otis tarda) je jedna od najlepših i najvećih ptica Evrope, kojoj preti potpuno nestajanje. U našoj zemlji, na pašnjacima izmedu Mokrina, Jazova i Sajana i kod Banatskog Aranđelova, preostalo je svega tridesetak jedinki. Sačuvajmo ovaj delić iskonskog panonskog predela da bi generacije koje dolaze mogle posmatrati zaneseno šepurenje mužjaka Velike droplje u prolećnom buđenju boja i zvukova ravnice.

Ali da se ne lažemo, ako niste pravi ljubitelj, nećete se možda snaći u našem naselju, jer ovo je ipak divljina.

Jednostavno ovo je planinska avantura…

promo

Poseban gastronomski doživljaj upotpunjuju čuvena heljdopita i razne vrste ovčijih, kozjih i kravljih sireva iz domaćih radionica u obližnjim selima. Obilje mogućnosti za kvalitetan pasivni i aktivni odmor samo su deo onoga što nudi ovaj atraktivni lokalitet nadomak Uvačke doline i rezervata za zaštitu Beloglavog supa. Vožnja čamcem po Uvačkom i Zlatarskom jezeru predstavlja posebnu atrakciju. Pored toga, možete obići fantastični vidikovac i hranilište Beloglavih supova, Ušačku pećinu (još uvek nedovoljno afirmisan izvanredan speleološki lokalitet), etno selo Štitkovo, manastir Mileševu i još mnogo toga.

Takođe UGOSTITELJSKO TURISTIČKI KOMPLEKS „DRINSKA RUŽA“ raspolaže i sa dvije restoranske jedinice čiji su otvorni kapaciteti smješteni jednim djelom u šumarku a drugim djelom na samoj obali reke Drine kao i zatvorenim kapacitetima koji su opremljeni sa unikatnim namještajem, antikvitetima kao i dijelima naših poznatih slikara.

U restoranu DRINSKA RUŽA ćete između ostalog, pored ukusnih narodnih specijaliteta domaće kuhinje uživati u prijatnom ambijentu i velikom izboru domaćih pića i vina,uz bogat izbor starih proverenih rakija.

Turisticki-adresar.com je ozbiljno i nezaobilazno marketinško sredstvo turističke industrije i svih onih koji su neki načinom vezani za turizam.

Vaša firma će biti predstavljena sa svim podacima koji upućuju direktno na Vas, kao što su: logotip, detaljni podaci, opis delatnosti…

Zamak beloglavih supova

Poseta kanjonu reke Uvac sa više prelepih jezera i pećina, stoletnim šumama i retkim biljkama i životinjama predstavlja nezaboravno iskustvo koje se nigde drugde ne može doživeti.

Specijalni rezervat prirode “Uvac”, prirodno dobro od izuzetnog značaja prve kategorije, nalazi se na samom jugozapadu Srbije, na teritoriji opština Sjenica i Nova Varoš. Ovaj rezervat netaknute prirode, u svojim nedrima odgaja i hrani različite vrste životinja i biljaka. Jedinstvenost područja čini prisustvo veoma retke i malobrojne vrste lešinara – beloglavog supa, koji se gnezdi u pojedinim delovima klisure, na stenama, potkapinama i pećinama iznad vode.

Saradnja prirode i čoveka

Pre oko četiri decenije u kanjonu, koji je vekovima dubio Uvac na svom 115 kilometara dugom putu od Peštera do Limske doline, formirane su tri hidroakumulacije – Uvačko, Zlatarsko i Radoinjsko jezero. Nekada je proizvodnja struje iz ovih akumulacija predstavljala 65 % ukupne proizvodnje u Srbiji. Gradnjom velikih sistema u Srbiji značaj hidroelektrana je umanjen, ali je Uvac zbog svojih prirodnih i geografskih vrednosti ostao i dalje važan u sistemu srpskih elektrana. Mada je izgradnjom tri veštačka jezera potopljen deo kanjona, čime je čitav predeo dobio novi izgled, klisura reke Uvac je i dalje živopisna, a pred njenom lepotom dah zastaje i onima koji su se po belom svetu nagledali raznih čuda prirode. Danas, živopisnim kanjonom Uvca u blizini Nove Varoši, peške i čamcima, prolaze brojni zaljubljenici u prirodu i retku vrstu orla lešinara – beloglavog supa, kojeg zbog raspona krila od oko 2,8 metara i zadivljujućeg leta sa pravom zovu i nebeski kralj.

Kralj visina sa grba Nemanjića

Beloglavi sup je po mnogo čemu jedinstvena ptica. Jedna je od četiri vrste lešinara koje naseljavaju Evropu ali i jedina sa staništem u Srbiji. Živi jako dugo, oko pedeset godina. Sa težinom do 15 kilograma i rasponom krila od oko tri metra izgleda zaista moćno i predstavlja pravu atrakciju u vazduhu. Zbog svoje lepote i moćnog izgleda, ali i načina života često su je nazivali i “mitskom” pticom. Posmatrajući ga dok krstari nebom, čovek je vekovima pridavao značaj njegovom savršenom letu. Iz toga se rodilo verovanje kako sup može predvideti oluju, rasterati oblake, predosetiti nemile događaje. I  među srednjovekovnom srpskom vlastelom, beloglavi sup je imao svoje mesto. Beloglavi sup sa dve glave se može prepoznati na grbu Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Crnojevića, a najbolje očuvani grb beloglavog supa nalaze se na južnom zidu crkve Lazarice u Kruševcu. U prošlosti je sup bio rasprostranjen u celoj Srbiji, ali je nebrigom društva i smanjenjem stočnog fonda došao skoro do istrebljenja. Budući da se hrani pretežno mrtvim papkarima i drugim krupnim sisarima, beloglavi sup ima ulogu čistača prirode, a zahvaljujući svom specifičnom načinu ishrane, sprečava pojavu zaraza. Danas se može videti na svega tri lokaliteta u jugozapadnoj Srbiji – u kanjonima Trešnjice, Mileševke i Uvca. Ozbiljnije aktivnosti na zaštiti kolonije u kanjonu Uvca preduzete su pre tri decenije, zahvaljujući lokalnim meštanima i zaposlenima u rezervatu Uvac. Godišnje se u “restorane”, odnosno hranilišta za beloglave supove “servira” oko 50 tona klaničnog otpada i uginule stoke. Posle svega što se učinilo na njihovoj zaštiti, broj beloglavih supova se popeo sa sedam parova (koliko ih je bilo 1993. godine!) na današnjih trista jedinki. Ova kolonija beloglavih supova je danas najbrojnija na Balkanu i jedna od najvećih u Evropi.

Priroda koja ostavlja bez daha

Reku koja nosi mnogobrojne tajne, osim zaljubljenika u ptice, sve češće posećuju i mnogobrojni turisti. Vožnja čamcem kroz meandre Reke Uvac je nešto što se dugo pamti. Bistra voda naoko pitomog Uvca krivuda zavojima koji više liče na lavirint iz koga nema izlaza nego na tok reke. Kameni zidovi klisure, koja je na pojedinim mestima toliko uska da se njom jedva može proći čamcem, pri dnu su beli, uglađeni vodom, a u visinama sivi i crni, prošarani rastinjem. Iz gnezda svijenih ispod okapina i kamenih streha, stotinak metara nad vodom, nalaze se gnezda beloglavih supova, koji su kanjon Uvca izabrale za jedno od svojih poslednjih staništa u ovom delu Evrope. Nakon tridesetak minuta vožnje čamcem, prelazi se vodom preko kamene ćuprije na Žvalama, odnosno ostataka nekadašnjeg Carskog druma od Dubrovnika do Carigrada. Obilaskom kanjona naićete i na jednu od pećina Ušačkog sistema – Ledenu Pećinu, u koju možete ući i sa kopna i sa vode. Lepota ove pećine je u njenim dvoranama sa velikim belim stubovima, prošaranim crvenkastim i plavičastim nijansama. Kada se popnete na jedan od brojnih vidikovaca, iz perspektive beloglavog supa možete posmatrati remek delo prirode – meandre reke Uvac.

Ono što sigurno izdvaja ovaj prirodni dragulj od drugih turističkih destinacija je to što bez obzira na sve veći broj turista i posetilaca, nije promenio ništa ništa od svoje autentičnosti. Nećete videti višespratnice, velike vikendice. Ovde kuće još uvek odišu toplinom pravog seoskog doma, a u kućama se sprema hrana po receptima naših starih. Ipak, da bi utisak bio potpun, treba to doživeti…

Flora i fauna

Pored beloglavog supa ovde se mogu videti i druge ugrožene vrste ptica, kao što su suri orao i orao ribar, buljina, planinski puzgavac i veliki ronac. Na području klisure evidentirano je ukupno 216 biljnih i 400 vrsta ptica, a svoje stanište ovde su našli i medved, ris i vidra, kao i više vrsta endemskih insekata i slepih miševa koji se nalaze na Evropskoj crvenoj listi retkih i ugroženih vrsta faune. U meandrima reke obitava i mladica, vrsta plemenite ribe dovedena gotovo do istrebljenja ali je ovde našla svoj mir.

Šta još posetiti?

U obilazak kanjona Uvca može se krenuti sa brana Uvačkog i Zlatarskog jezera na Rastokama i u Kokinom Brodu, udaljenih oko desetak kilometara od Nove Varoši. Na obodima kanjona podignute su i dve crkve brvnare u selu Kućani i Radijevići sa ikonama neprocenjive vrednosti, a u selu Božetići je manastir Dubnica koji je nedavno obnovljen nakon tri veka provedena u ruševinama. Na oko 15 kilometara od brane na Rastokama, starim kiridžijskim puten za Ivanjicu, nalazi se i etno selo Štitkovo sa stambenim objektima od brvana, podignutim krajem 19. veka.

Hadžisup

Praćenjem beloglavih supova putem prstenova i krilnih markica utvrđeno je da mlade ptice sa Uvca odlaze i po 2.000 kilometara daleko od rodne kolonije. Najpoznatiji među njima je Hadžisup – 4, beloglavi sup koji se nastanio u Izraelu i koji je uz pomoć tamošnjih ornitologa „poslao” svoju fotografiju. Najveći broj supova odleće do Bugarske i Grčke, ali se posle ponovo vraćaju u svoju postojbinu. Zato se za njih kaže da caruju balkanskim nebom.

Ne propustite da probate: heljdopitu, paprike u pavlaci, goveđi pršut, slatko od šumskih jagoda i rakiju od divlje kruške.
REZERVIŠITE VAŠ SMEŠTAJ

[Show as slideshow]

[View with PicLens]

Kad je pesnik vide  zapisa: “I najlepše sviću zore, tamo negde kraj Mokre Gore”. I ne bi čovek znao reći da li je lepša kad sviće ili kad pada suton, kad mesec lagano obasjava sve proplanke, izvore i brda ove lepotice. Moraš je putniče videti, doživeti . A doživeti je samo možeš ako čuješ huk Ćire, ako se umiješ vodom sa Jovanovih izvora.

Opet ide Ćira…

Mokra Gora je selo koje se nalazi na granici između Tare i Zlatibora. Dok nije postala turistička atrakcija i destinacija bila je seoce sa nekih hiljadu stanovnika koje  se kao i većina ljudi brdskih krajeva bavila poljoprivredom. Dugo je Mokra Gora bila naše neotkriveno blago, dragulj koji ili nismo znali ili nismo hteli tako dugo da pokažemo drugima. A ovde se ima šta i videti i pokazati. Pa nije ona bez razloga dobila ime Mokra Gora. Izvora kud god se okreneš, gore, šume… Sve do 1974. godine kroz  Mokru Goru je prolazila pruga uskog koloseka. Ona je ovaj kraj povezivala sa Sarajevom. Godinama se parnjača probijala kroz stenovite tesnace i visoke useke između Šargana i Mokre Gore i pravila tu neobičnu putanju. Bila je ona prozor u svet ljudima ovog kraja. A onda je jednog dana ukinuše. Plakale su žene za Ćirom, muškarci odmahivali glavom i žalili što im uzeše ovaj prozor u svet. Sećali su se proroka Tarabića koji ipak reče “da će se obnoviti ovaj gvozdeni put kojim će opet ljudi ići, ali sada zarad zabave i uživancije”. I bi baš tako. Zahvaljujući najpre   udruženju “Šarganska osmica” Mokra Gora je poslednjih godina ponovo oživela. Ovoga puta kao prava turistička destinacija koja u ovo mesto između Tare i Zlatibora dovodi turiste sa svih strana da ih stari Ćira malo provoza. A stanovnik Mokre Gore koga ovde već smatraju starosedeocem je i filmski reditelj Emir Kusturica koji je na brdu Mećavnik, u Mokroj Gori napravio etno selo “Drvengrad”.

Kao da se u njemu živelo…

A  Mećavnik i Drvengrad na njemu nadvio se nad samu Mokru Goru. Visinski je na istom nivou sa železničkom stanicom Jatare kroz koju prolazi šarganska osmica. Drvengrad je etno selo u gradskom obličju i strukturi. U obliku je pravougaonika čija  duža osa  na jednom kraju ima ulaznu kapiju, a na drugom malu drvenu crkvu. Crkva je građena po ugledu na ruske drvene crkve i posvećena je Svetom Savi. U centralnom delu sela je trg popločan drvenom kockom i sečenim drvenim pragovima i opkoljen brvnarama. Brvnare su autentične i prenete, neke iz  ovih krajeva a neke iz Bosne, u vidu skeleta i postavljane na kamene postamente. U svakoj od njih nalaze se i sadržaji koji su oličje jednog pravog grada: galerija, biblioteka, bioskop, poslastičarnica, restoran, prodavica narodne radinosti ovoga kraja.

Stručni žiri briselske Fondacije za arhitekturu Filip Romije je ovo Kusturičino graditeljstvo proglasio najboljim arhitektonskim ostvarenjem u protekle tri godine u Evropi. Sam Emir Kusturica objašnjava Drvengrad rečima:” Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo. A nije nikad”…

Isprati mesec  i dočekaj sunce…

Pažnju onih koji dođu na Mokru Goru pored šarganske osmice i Drvengrada privlače i mnogobrojni  lekoviti izvori. Prema nekim podacima ovde se nalazi na desetine mineralnih izvora. Zbog činjenice da Mokra Gora leži na jednom od najvećih nalazišta niklom, većina izvora ima izrazito visok sadržaj rastvorenih jona.  Međutim, nekoliko poznatijih izvora su lekoviti, ali jedan deo je i toksičan (otrovan). Najpoznatiji među lekovitim izvorima u Mokroj Gori  su “Bele vode” za koje ovde kažu da su lekoviti za očne bolesti.  Na par stotina metara od “Belih voda” su  Jovanovi izvori, koj je narod od davnina tako  krstio u slavu Svetog  Jovana Krstitelja.

Ne možemo a da ne pomenemo prirodu koja ovde svoje čari nije štedela. Za one koji kreću put Mokre Gore valja reći da se Mokra Gora ne može ni videti ni doživeti za jedan dan. Treba sačekati i zoru i zalazak sunca i ispratiti mesec na počinak ovde na Mokroj Gori.

Ono što sigurno ovu lepoticu izdvaja od drugih turističkih destinacija je to što bez obzira na sve veći broj turista i posetilaca, broj noćenja, nije  promenila ništa od svoje autentičnosti. Nećete ovde videti savremene višespratnice, velike vikendice. Ovde se kuće prave od drveta, pokrivaju ćeramidom, ovde je svaki restoran zadržao toplinu pravog seoskog doma. Ovde spremaju hranu po receptima baka.  Ipak sve to valja doživeti… Jedna je Mokra Gora…

[Show as slideshow]

[View with PicLens]

12►

U vremenu kada su nebesima vladali zmajevi Mačve, Zasavicom je tekla Drina. Vremenom ju je zamenila Sava, Vile i vilenjaci… Ali opet je htela Drina. A onda su je ostavile samu, bez izvora i ušća, bez toka i imena. Pomalo zaboravljenu. Zasavica je krenula za Savom, čista i prozirna kao suza devojačka. Ni brza, ni duboka… Iz tog ogledala, noću, izlaze razigrane senke i prilike, da veličaju prirodu. I tako vekovima…

Meštani je davno prozvaše Barom i pod tim je imenom danas jedino znaju. Razlog je zeleni ćilim izatkan od bujnog biljnog materijala, koji na pojedinim mestima toliko usporava tok ove rečice, da se stiče utisak da ona uopšte ne teče. Međutim, iako prikriveni, izvori je nesebično napajaju svetom i bistrom vodom života.

Istorija beleži da su u ovim močvarnim predelima severne Mačve oko 5000 godina pre nove ere ljudi pravili aleje u močvari, odvodnjavali i navodnjavali mačvansko tlo. Tako su se mešali tokovi Save i plahovite Drine, stvarali se meandri, mešao se izgled predela. Vreme je prolazilo, a legende i mitovi ostavili su tragove u svesti ljudi da su džinovi stvarali ova džinovska dela, ili su to u stvari tragovi zmajeva, njihove loge, koje su zemlji donosile snagu i plodnost. A da su ovde nekada živeli zmajevi zapisano je i na keltskim kartama. Takvih mesta na Balkanu je bilo osam, uključujući i Zasavicu. Po tim kartama ste, eto, doputovali na krila zmajeva – došli ste u očuvanu prirodu. Očuvali su je zmajevi, svojom snagom čuvari neizmernih legendarnih blaga , ili su to ipak učinili ljudi koji su ponekad zmajeviti.

Pod zaštitom države

Specijalni rezervat prirode Zasavica nalazi se na području južne Vojvodine, odnosno severne Mačve, istočno od reke Drine i južno od reke Save, na teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić. Mirna i pitoma, kao reka ravnice, omogućila je opstanak raznovrsnom biljnom i životinjskom svetu. Da bi taj svet bio očuvan, sama Zasavica i njeno priobalje, površine 671 hektara, pre deset godina je stavljeno pod zaštitu Države, kao prirodno dobro od izuzetnog značaja.

Zasavica je utočište za oko 700 vrsta biljaka, 180 vrsta ptica, dvadesetak vrsta riba i isto toliko i vodozemaca i gmizavaca. Isprepletenost livada, šuma, širokih obala i same vode čine ram lepoti i raznovrsnosti sveta biljaka i životinja. Nešto što je retko postoji i među njima.

Živopisna smena šuma, vlažnih livada, širokih obala i same vode, bogatstvo biljnih i životinjskih vrsta, tradicionalan način života na reci oslikan kroz folklor i svakodnevni život, istorijsko nasleđe koje seže u pradavna vremena, pruža posetiocima tokom cele godine posve retke, privlačne i neponovljive turističke sadržaje.

Sportskim ribolovcima je, na posebno uređenim lokacijama, uz malo sreće omogućen i ulov lepih primeraka divljeg šarana, štuke ili zlatnog karasa. Za ljubitelje foto-safarija prava atrakcija je vožnja čamcima, a posebnu poslasticu za gurmane predstavlja domaći hleb i mačvanska riba na talandari.

„Diet” svinja za zdrav život

Pored jezera, u okviru kompleksa, nalazi se mala farma gde ćete sresti crnu lasu ili mangulicu sremsku, verovatno prva vrsta domaće svinje u evolutivnom procesu pripitomljavanja. Kažu da njeno meso ima manje holesterola. Diet svinja za zdrav život (ali ne njen)! Svinje su odmarale u debelom hladu svoje kolibe i na nas nisu uopšte obraćale pažnju. Osim mangulice na farmi se čuvaju i veoma retki primerci podolskog crnog govečeta, kao i domaćeg potetnog balkanskog magarca. Nedavno je poklonom Bavarske vlade u Zasavicu vraćen njen nekadašnji stanovnik evropski dabar, koji je sada uvaženi stanovnik ovog divnog rezervata.

O Zasavici se mnogo pisalo i kroz pesmu oživelo ali najlepšu priču i pesmu čućete od nje same. Ipak, moramo naglasiti da se najveća zasluga za brižno čuvanje pripisuje uvek dobronamernim domaćinima koji uz Zasavicu i sa Zasavicom žive.

Priča se da na Zasavici i dan danas obitavaju zmajevi. Pitate se, kako ih prepoznati? Kažu: “Odozdo je crn i rutav, a odozgo gladak i sjajan, baš kao vidra.” A kako je nedavno na bari Zasavici posle mnogo godina ponovo viđena vidra, Pokret Gorana Sremske Mitrovice raspisao je nagradu za onoga ko kamerom ulovi vidru. A možda je to ipak bio zmaj….?

Kako stići?

Do Zasavice se najlakše može stići kada se iz Sremske Mitrovice produži prema Mačvanskoj Mitrovici i dalje prema Zasavici. Svuda pored puta postavljene su informacione table, pa ako ih budete pratili sigurno se nećete izgubiti.

Brod i babuška sa talandare

Zasavicu ćete obići novim turističkim brodom čije su karakteristike specijalno prilagođene ovoj reci. Za ovaj brod je karakteristično da je on jedini originalni brod od Drugog svetskog rata napravljen u našim brodogradilištima.  Posle vožnje brodom i nadahnute Mišine priče, vratićete se u centar, gde se uveliko sprema ručak. Uz domaću rakijicu i ćureći paprikaš sa testeninom ili čuvenu riblju čorbu i babušku sa talandare, bićete još orniji za penjanje na turistički toranj odakle ćete durbinom razgledati bogatu zasavičku okolinu.

[Show as slideshow]

[View with PicLens]