Ako ovo važi za sve i svugde, onda važi pre svega za Vojvodinu. Tu su se stekle kuhinje od pola Evrope – ljuta mađarska, fina austrougarska, turska uvezena od preko Save, slovačka sa svim mogućim noklicama, ljutiti sremački svinjski paprikaši, vlaška jela sa sirom, fruškogorska lovokradička jela od divljači, pa jela iz zapadnih krajeva koje su doneli Ličani i Kordunaši, pa fiševi iz Tise i Dunava… A umelo se i jesti, ne na brzaka kako je danas moda, nego ugodno, porodično za stolom kada se svi okupe, pa onda ide redom čorba, pa rinflajš, pa pečenje, pa…

U vreme praznika je prilika da se lepo pojede, popije i proveseli u društvu, a kod vojvođana imate utisak da je svaki dan praznik jer vole da se druže, a uživaju u spremanju obilnih jela.

Nije samo kuvanje umetnost – treba umeti i jesti, sa uživanjem i poznavanjem. Ovo još uvek srećom nije zemlja “brze hrane”. To umeće valja negovati i dalje. Dakako uz pomoć Zekinog salaša.